Основна школа у Жагубици
основана 1845. године
    
Хомоље у песми и слици



Жагубица

Где си, о, где си, лепа дангубице,
Па да отпутујем до Жагубице!

Ах, нико не зна шта човека
У Жагубици може да чека...

Кад је јануар и кад је зима,
Тишине тамо много има;

У главној улици, у кротко вече,
Можеш гледати како све тече:

Два милицајца, као два брата,
Шеткају, и ноћ се полако хвата.

Ђак са књигама, коњ пред бичем,
Лампа што светли ником и ничем.

Мали аутобус у седам сати
Оде, да се никад не врати.

Једнога дана ја ћу, збиља,
Доћи до тога коначног циља.

Милован Данојлић



Хомоље

Хомоље
име завичаја мог, мојих предака и потомака
срце у срцу мог детињства, младости и
стварности
У свет сам од себе пошла
за знањем и видицима већим
и у новим просторима тражила сам сунчани
осмех твога лица,
разговоре обичних тема,
а нашла непознате и отуђене људе без много
речи
Тамо сам маштала о шаренилу твојих поља,
шума и лугова
а у градском зеленилу наишла на вештачке
облике трава,
на асфалт, без земље и камена
Тражила сам цвет који нје сам никао и извор
реке сличан твом,
а срела ушће двају река туђих судбина и
радости

Ништа није имало твој корен и дух
Уместо бистре воде и студених потока
жубориле су сиве чесме
Прве комч
Шије нису знале какву кафу пију
Људи су се најчешће ослањали на држаче
градског превоза
и у свакодневној трци са временом
никад га нису имали довољно ни за себе ни за
друге
Једни другима су били добро познати странци

А у Хомољу, време је попут његових људи
природно, опуштено, мирно, топло,
гостопримљиво, прија
јер има душу народног хлеба
умиљатост мајског јагњета
руменило образа детета одгојеног тек
помузлим млеком
једрину девојачких јелека
горостасност момака, сировог али здравог
духа
и јачину мудрости људи остарелих на камену

Дивно је волети Хомоље колико децу
носити га у срцу и васпитању њиховом
дисати његов ваздух не реметећи му свежину
градити му двосмерне излазе у свет
и прозоре довољно велике
да замене зидове каскања њиховог

Бисерка Роксандић



©2010 Основна школа Жагубица